RAZVOJ SAMOPOŠTOVANJA KOD DECE
Porodica je prva sredina u kojoj se formira i razvija dečije samopoštovanje. Kako se deca ponašaju odraz je toga kako doživljavaju sebe. Samo dete koje poznaje svoje vrednosti spremno je da se posveti ispitivanju sveta oko sebe. Osobe koje imaju pozitivan utisak o sebi, imaju i pozitivan utisak da mogu nešto vredno da doprinesu. Takve osobe su u stanju da slobodno istražuju svet oko sebe ili da se otisnu daleko u svet bez bojazni, da rade u pravcu ostvarivanja svojih ciljeva i koračaju kroz život sa pozitivnim očekivanjima i zadovoljstvom.
Samopoštovanje nije urođeno, kakvu ce sliku o sebi dete steći zavisice od ranih poruka roditelja i sredine i ta slika se menja pod uticajem kontakata sa drugom decom i odraslima. Kako će dete videti samog sebe, najviše zavisi od roditelja, što je za njih velika odgovornost.
Svaki roditelj se nada da njegovo dete razvija pozitivan osećaj samopoštovanja. Unutrašnju sliku o sebi dete razvija veoma rano u životu. Od samog rođenja, beba uči kako ljudi reaguju na nju i kako je ljudi vide. U periodu od oko 18 meseci, dete ima jasan uvid da ima odvojen i poseban indetitet. U tom najranijem uzrastu, sticanje dobrog utiska o sebi povezano je sa prepoznavanjem jedinstvenih kvaliteta deteta od strane okoline. Važno je da roditelji obrate pažnju na temperament deteta i da li njihova očekivanja odgovaraju temperamentu i trenutnoj fazi razvoja deteta i njenim karakteristikama.
Poštujte pravo i potrebu deteta da iskaže svoja osećanja
Posmatrajte vaše dete, iza svakog njegovog postupka stoji emocija. Osećanja ne možemo deliti na poželjna i nepoželjna, sve emocije su prihvatljive i normalne.
Što se tiče predškolskog uzrasta, u to doba se razvijaju skoro sve vrste emocija.
U predškolskom periodu dete je veoma osetljivo na pohvale i prekore. Na prekor reaguje obično suzama, a kada ga pohvale raduje se i ponosi. Krajem predškolskog perioda javlja se stidljivost. To najčešće dolazi do izražaja kada dete nešto mora da otpeva ili pokaže pred nepoznatim licima.U ranom djetinjstvu, tj. u periodu od 2. do 6. godine, emocije koje najčešće dolaze do izražaja su gnev, strah, ljubav i ljubomora, potom radost, a retko žalost.
Ne osećajte se loše ako je vaše dete besno ili tužno, to ne znači da vi niste dobar roditelj. Objasnite detetu da razumete njegova osećanja i da se i vi ponekad tako osećate i dajte mu primer šta vi radite kada ste ljuti ili tužni.
Na primer: Dečak (4god.) slaže kulu od kocki, ali mu ne polazi za rukom da složi kocke onako kako želi. Uzima kocke i u gnevu ih razbacuje po sobi svom snagom.
Reakcija neprihvatanja besa (Nepravilna reakcija roditelja): “Prestani da besniš. Ako ne umeš lepo da se igraš, ostavi kocke: to nije za bacanje po sobi.”
Reakcija prihvatanja emocije besa (Pravilna reakcija roditelja): “Jako si besan zbog te kule. Mene često razbesni kad ne završim posao kako treba. Ponekad mi pomogne kad se malo odmorim pa pokušam ponovo.”
Deca veoma rano nauče da prigušuju svoja negativna osećanja, jer dožive stid zbog roditeljske ljutnje: “Mora da sam jako loš kad se mama ljuti.”
Ja-poruke su način saopštavanja, pomoću koga možemo uticati na promenu ponašanja deteta bez okrivljavanja, napadanja i povređivanja, što omogućuje detetu da promeni ponašanje bez lošeg mišljenja o sebi. Koristite Ja- poruke umesto Ti- poruka . Na taj način saopštavajte šta se sa vama zbiva u vezi detetovog ponašanja, koje su vaše potebe ugrožene, kako se osećate u vezi sa tim i na koji način biste želeli da se situacija promeni.
Na primer: Devojčica (4 god.) lista slikovnicu, na podu njene sobe razbacane su igračke (postoji dogovor da se igračke pokupe po završetku igre).
Ti – poruka: “Ti si stvarno jako neuredna, vidi ovaj nered koji si napravila!”
Ja – poruka: “Meni ove igračke po podu smetaju, osećam se razočarano jer se dogovor ne poštuje. Kada završiš sa knjigom molim te stavi ih u korpu za igračke.”
Koristite specifičnu pohvalu i kritiku
Deca koja imaju samopouzdanje rado prihvataju izazove, rad i saradnju sa drugima. Kada deca ne razviju samopouzdanje, ona se fokusiraju na neuspeh umesto na uspeh, na probleme umesto rešenje, na prepreke umesto na cilj. Ne postoji jedan put da se poveća samopoštovanje, ali jedan od načina je da se deci pokaže “bezuslovno pozitivno poštovanje”, odnosno prihvatanje deteta kao osobe, čak i kada je njegovo ponašanje neprihvatljivo. Deca prepoznaju istinsku iskrenost i pohvale kada dolaze iz srca, jer takve pohvale obraćaju pažnju na nešto određeno što je dete uradilo. Ponekad trošimo mnogo vremena govoreći “Baš si dobar!” pitajući se zašto to detetu postaje malo značajno. Bolje je biti određeniji sa zapažanjima, na primer kao: “Baš si se potrudio da napraviš tu kulu od kocki!” ili “Hvala ti što si pomogao Mini da pokupi igračke”. Hvalite konkretan postupak, ponašanje. Kritikujte ponašanje, a ne dete.
Na primer: Kritika deteta: “Stvarno si neposlušna. Nikad ne poslušaš kada te zamolim da pokupiš igračke.”
Kritika ponašanja: “To što nisi pokupila svoje igračke nije u redu. Ti si vredna devojčica i sigurna sam da ćeš to uskoro učiniti. ”
Pružite detetu prostor za samostalnost
U periodu od 3. do 6. godine dete razvija osećanje odgovornosti, sve se više osamostaljuje i preuzima inicijativu, međutim ako mu nije dozvoljeno i ako za to nije ohrabrivano, to može voditi osećanju krivice. Ukoliko dete ne oseća odgovornost za ono što čini ili je uznemireno pri tom, razviće neprijatno osećanje krivice. Veći deo osećanja krivice se kompenzuje osećanjem podviga, uspeha, dostignuća. Deci je potrebna podrška da naprave izbore koje žele i da znaju kada je to nemoguće. Roditelji često znaju, da svojom prevelikom brigom onemoguće razvoj dečije samostalnosti, incijative, jer roditelji nastoje da sve urade za svoju decu, pa i ono što bi ona mogla sama.
Poštovanje je bitna komponenta u povećavanju samopoštovanja deteta. Postoji nekoliko načina putem kojih roditelji mogu pokazati poštovanje prema svom detetu. Mogu mu ponuditi da izabere, a onda poštovati i povinovati se njegovoj odluci. Pokazujući pouzdanje u sposobnost deteta da napravi izbor pomažete mu da izgradi samopouzdanje. Pitati dete, a onda uraditi suprotno njegovim, a shodno sopstvenim očekivanjima ne pomaže detetu da više poštuje sebe. Roditelji to znaju jer ih takvi postupci supružnika, šefa, političara za koga su glasali takođe frustriraju.
Potpuno prepuštanje izbora detetu može doneti osećaj nesigurnosti, neuspešnosti, a u nekim situacijama i straha. Detetu se prepušta izbor u onim situacijama kada ne ugrožava svoju i tuđu bezbednost, kao na primer: koju igračku će izabrati, šta ce obući, da li će se igrati samo ili sa drugom decom, da li će reći zašto je neraspoloženo…
Situacije u kojima roditelj preuzima izbor: igra u kojoj ugrožava sebe ili druge, situacije vezane za ličnu higijenu, kada je dete bolesno(odlazak kod lekara, pijenje leka…), da li će sam izaći napolje…u ovakvim situacijama ne zaboravite da detetu jasno obrazložite zašto ste baš tako odlučili.
Pružajte deci pomoć, ali nemojte se žrtvovati zbog njih. Ne pritiskajte decu sopstvenim ambicijama, dajte im slobodu i podršku da izraze i razviju sebe. Brinite o sebi, jer ste deci vi potrebni. Pokažite detetu svoju ljubav umesto da je podrazumevate.
Ispitujući svet oko sebe deca će često dolaziti u situaciju da pokušaju da urade nešto što objektivno nisu u stanju, tada ih ne treba obesrabrivati već ponuditi pomoć, a ako dete pretrpi neuspeh objasnite mu da se takve stvari ponekad dešavaju svima. Ponekad roditelji prave grešku svojim prevelikim očekivanjima u odnosu na mogućnosti deteta i forsiraju određena ponašanja ili aktivnosti, a na neuspeh reaguju ljutnjom ili kažnjavanjem što će doprineti detetovom osećanju nekompetentnosti i time uticati na samopoštovanje.
Podsticajne poruke za razvoj samopoštovanja:
- To si baš dobro rekao
- Ovo si lepo napravio
- U pravu si
- To je jako dobra ideja
- Izvini, ja sam pogrešio
- Treba mi tvoja pomoć
