Uticaj negativnog sadržaja video igrica i crtanih filmova na decu ranog uzrasta
Nesumnjivo je da televizija ima veliki uticaj na decu i da utiče na njihov kognitivni i socijalni razvoj. Uloga koju televizija ima u procesu socijalizacije dece je veoma velika. Televizija može biti obrazovnog karaktera, međutim postoji i onaj negativni aspekt.
Iako su mediji tek na trećem mestu kao izvori učenja nasilja, iza porodice i društvenog okruženja, njihov uticaj na formiranje stavova kod dece nije nimalo beznačajan. Od najranijeg uzrasta deca su izložena delovanju medijskog nasilja koje usmerava njihovu moć zdravog prosuđivanja. Agresivni medijski junaci su uzori deci širom sveta. U interakciji s agresivnim crtanim filmovima, deca preuzimaju određene modele ponašanja. Inicijatori u igri i komunikaciji kod dece postaju raznorazni ratnici i junaci čiji su modeli ponašanja agresivni i nasilni.
Crtani filmovi mogu biti vrlo loši, ako se u njima pojavljuju likovi koji manipulišu mališanima, jer oni nemaju oštre kriterijume, što može biti opasno ako se deca poistovete sa tim likovima. Negativan uticaj televizije na dete povećava se i gledanjem programskih sadržaja koji nisu primereni njihovom uzrastu, jer dete ne shvata suštinu priče, već pažnju usmerava samo na akcentovane događaje, uglavnom nasilje, pa je vrlo verovatno da će kasnije kroz igru imitirati ono što vide.
Prvo, deca nauče mnogo iz medija. Oni imitiraju ono što vide i čuju. Deca se identifikuju sa likovima iz crtanih filmova, imitiraju i oponašaju ono što vide. Kada dete raste sve što deca gledaju uključeno je u proces učenja, koji uključuje imitiranje, oponašanje, identifikaciju, što na kraju kulminira u formiranju identiteta mlade osobe .
Postoji jak dokaz da i animirano nasilje ima efekat na decu. Istraživanje efekata nasilnih video-igrica, koje su takođe animirane, sugeriše da one deluju na dečje agresivne misli, osećanja i ponašanje. Video igrice u psihološkom smislu naglašavaju i podstiču individualnu akciju, najčešće nasilnog agresivnog ponašanja umesto saradnje i kreativnog rešavanja problema. Dete meša stvarni i virtualni svet, poistovećujući se se likovima, što može stvoriti i određene probleme u razvoju deteta.
Stoga treba povesti računa i dobro razmisliti kakvi se sadržaji prikazuju deci i na koji način to deca shvataju i kuda ih to vodi. Ne mora da znači da je sve što je novije i modernije uvek i bolje, poučnije i lepše.
