VREDNOST NOVCA
Svako od nas se našao bar jednom u situaciji da prisustvuje sličnoj sceni: dete histerično viče u prodavnici igračaka, prevrće očima i baca se na pod (naravno, tako da ne bude mnogo bolno). Izbezumljena majka se uzbuđeno vrti u krug, objašnjavajući: „Pa imaš skoro istu takvu igračku, a osim toga, mi nemamo novca za to”. Ali, na kraju krajeva, materinsko protivljenje je slomljeno, i željena igračka se nađe u rukama malog manipulatora.
Nije zato čudno što od deteta starog 2 ili 3 godine, čujemo „Ja hoću!“, koje se kod tog istog petogodišnjaka pretvara u imperativ „Kupi mi!“.
Gore opisana scena može kod posmatrača sa strane da izazove iznenađenje, zgražavanje i druge negativne emocije. Ipak, hajde da zamislimo da smo na mestu tih roditelja, izmučenih stalnim zahtevima njihove dece, mi sami. Kako da se ponašamo u toj situaciji i kako da detetu objasnimo da ta kupovina nije u našim planovima, i to ne zato što mi ne volimo svoje dete ili ne želimo da mu pričinimo zadovoljstvo novom igračkom? Kako da mu objasnimo da pojavom neplaniranog izdatka za najnoviji model Barbikinih kočija, propada planirana kupovina novih cipela za tatu ili mamin odlazak kod frizera?
Počnimo, dakle, od toga da dete ne dolazi na svet sa refleksom da izgovara „Kupi mi!“ i „Daj mi!“. Zašto se onda sa detetovim odrastanjem pojavljuju takvi problemi? Da li to znači da roditelji u nečemu greše? Da biste izmenili situaciju, treba da počnete od sopstvenog ponašanja.
OBRADUJMO DETE
„On je još mali, pa zašto da ga ne obradujemo nečim novim!“
Dečiji osmeh uvek pričinjava toliko zadovoljstva! Teško je ostati tvrd pred molećivim pogledom mališana i ne kupiti mu tokom šetnje novu pušku ili treću čokoladu. Pa sve su to sitnice, zar se zbog njih treba ozbiljno brinuti za kućni budžet, a dete će biti srećno, pa ćete se i Vi radovati sa njim. U parku kupujete kuvani kukuruz, u luna parku u blizini helijumske balone, u prodavnici iza ćoška sladoled u obliku majmuna. Ako uzmete u obzir da sa detetom šetate svakodnevno, svaki dan će za mališana biti praznik sa poklonima i slatkišima. Ali, dete će porasti i doći će momenat Vašeg „otrežnjenja“: zahtevi i želje će biti sve skuplji, a dete se na poklone već naviklo…
ISPUNJENJE MAŠTE
„Kad se setim, ja u detinjstvu nisam imala toliko igračaka…“
Ko od Vas u detinjstvu nije maštao o velikoj lutki u čipkanoj beloj krinolini koja plače i govori „mama“ ili o automobilu na pedale, toliko sličnom pravom? Ipak, naše generacije su odrastale igrajući se onim što nam je bilo pristupačno. Zato je mašta ostala neispunjena i zato roditelji pokušavaju da priušte detetu sve ono što oni sami nisu imali u tom uzrastu – tim pre što su radnje pune svega i svačega za decu. Kupujući detetu novu igračku, razmislite ponekad da li pre svega, radite to zbog sebe, realizujući (iako sa zakašnjenjem) sopstvene dečije fantazije i želje.
Dete se privikava na svakodnevne poklone i počinje da ih doživljava kao nešto obično, što se podrazumeva. Ali, pre ili kasnije, nastupa momenat kada se roditelji „zasite“ i prestaju da se automatski „hvataju za novčanik“ kada naiđu na prodavnice igračaka. A dete se onda nađe u nedoumici. Ono najiskrenije ne može da shvati zašto sada mama odjednom odbija da mu kupi novi autić ili lutku. Pa sve do nedavno mu je sve kupovala!
„Ja toliko radim da vrlo malo viđam svoje dete“. Vremenom Vi „zatrpavate“ dete igračkama, pokušavajući da na taj način nadoknadite nedostatak pažnje ili da izgladite osećaj krivice: poklon za kasnije vraćanje s posla, iznenađenje za vikend, obećanje skupog poklona za pobedu na takmičenju… Kako onda naučiti dete da traži samo ono moguće, kada ga učite da se sve kupuje, pa i pažnja?
Nije rešenje da detetu jednostavno kažete „Ne“ bez objašnjenja. Odbijanje bez iznošenja razloga za dete je nešto jako loše i znači da po svaku cenu mora da se potčini odraslima. Naravno, dete će naposletku poslušati (drugog izbora često i nema), ali će njegovo poverenje u odrasle biti poljuljano. Svako odbijanje treba pažljivo objasniti. Na primer: „Nećemo kupiti tu pušku, zato što već imaš potpuno istu“, „Ne možemo da kupimo tog medveda, jer je tvoja soba tako mala, zauzeo bi celu sobu i tvoj krevet, pa gde bi ti onda?“; „Kupićemo tu igračku kada porasteš i budeš znao sa njom da upravljaš“… Varijanti je mnogo.
BUDŽET NIJE TAJNA
Dečiji psiholozi smatraju da se dete od 4-5 godina može upoznati sa porodičnim budžetom. Ono treba da shvati da su platežne mogućnosti svih roditelja, pa i njegovih, ograničene i da se ne može kupiti baš sve što se poželi.
Čak i u slučaju da vaše trenutne finansije blistaju, nije obavezno da to obznanite detetu, dozvoljavajući mu da želi svaku stvar koju vidi.
Razume se, ne treba dečiju glavu preopterećivati, već mu objasniti kako i na koji način vaša porodica raspoređuje novac.
Na primer: „Pogledaj, ovde je novac koji mi dobijamo za mesec dana rada. Hajde sada da ga rasporedimo na nekoliko gomila. Ovo ovde je za plaćanje komunalija i struje, ovo ovde je za ishranu, a ova gomila je za odeću, obuću i benzin. Hajde da vidimo sada na šta ćemo da potrošimo ovo što je ostalo.“
Najjednostavniji način da mališan shvati šta je novac jeste da mu date određenu sumu kao džeparac. Možda se plašite da će ono izgubiti novac, da će ga potrošiti na gluposti ili ga dati nekom? Pa šta? Pa ni mi se nismo rodili sa novčanicama u džepovima, nego smo naučili da rukujemo novcem. Najbolje je da ne strepimo unapred, nego da imamo poverenja u dete da proveri svoja umeća i zrelost. Takav „ispit“ će biti vrlo koristan, ako se budemo držali sledećih pravila:
Detetu dajte određenu sumu za džeparac uvek određenog dana, na primer na deset dana, svakog ponedeljka. Tako će ono naučiti kada će dobiti sledeći džeparac i postepeno će naučiti da planira svoje rashode. Ali, važno je da im ne dajete još novca ukoliko potroše džeparac pre vremena.
Ne bi trebalo da svaki čas kritikujete način na koji troši novac. Prirodno je da u prvo vreme sve potroši na žvake, bombone i sl. Do školskog uzrsta i dok ne ovlada osnovnim matematičkim radnjama dete neće biti sasvim sposobno da ekonomiše novcem pa do tada budite strpljivi i nemojte očekivati da će se baš uvek snaći.
Raspolažući sopstvenim džeparcem, dete će shvatiti da se ne može sve na svetu kupiti. Kada ste zajedno u kupovini, detetu možete objašnjavati šta može, a šta ne može da se kupi za određenu sumu novca.
Konačno, trebalo bi da detetu objasnite osnovna „pravila bezbednosti“, pre svega da ne treba da uzima novac od drugih ljudi, da ga ne ostavlja po džepovima jakni, rančevima, u ormariću vrtića ili škole i sl.
U početku dete misli da do novca dolazimo nekom magijom, posebno sada u vreme kartica. U najranijem uzrastu mališane ne treba opterećivati finansijskom situacijom roditelja. Treba ih pustiti da uče kroz igru, a u to vreme oni vole da se igraju trgovca. Tako će razumeti da stvari imaju materijalnu vrednost i da neke želje zavise od novca. Roditelj polako može da objašnjava detetu da mu ne može sve biti dostupno. On treba da ograničava želje deteta, postavljajući granicu šta može da kupi, a šta ne, ali i da razgovara sa detetom o tome koliko novca imaju na raspolaganju i time mu sugeriše šta mogu da priušte. Decu treba naučiti da shvate razliku između želja i mogućnosti.
