MAMA, HOĆU NA RUKE

Znate li da boravak u maminim rukama uopšte nije hir, nego fiziološka potreba deteta koja direktno utiče na njegov razvoj?

Mnoge mame skrušeno kažu: „Dok mi je dete u rukama, sve je super, mirno je i veselo. Kako ga spustim u krevetac počinje da plače, kao da ima ugrađen visinski radar. Možda je razmaženo?! Ili pokušava da upravlja mnome?“ Uistinu, sa detetom je sve u redu, ono se tako ponaša jer njim upravlja priroda. Jednostavno, ne znaju sve mame da je prebivanje u rukama detetova fiziološka potreba, čije je zadovoljenje za njega važno isto kao i hrana i san. To je neophodan uslov normalnog psihičkog, intelektualnog, emotivnog i fizičkog razvoja. Ova potreba je detetu genetski zadata. Naši preci su nosili decu na rukama tokom nekoliko hiljada godina. Priroda je predvidela da ćete i vi tako postupati. Često se detetova želja da ga uzmu u ruke smatra znakom razmaženosti. Najčešća zabluda na tu temu  izgleda ovako: „Ako se navikne na ruke, posle nećemo moći da ga odviknemo“. A zapravo je suprotno: ako su mališana u ranom detinjstvu mnogo nosili na rukama, njegova će potreba biti zadovoljena, kasnije on neće to tražiti. Mališanu će biti zanimljivije da osvaja svet oko sebe samostalno, nego da stalno bude u maminom krilu.
Da ih uzmu u ruke traže upravo ona deca koju su malo nosili. Ona bukvalno pokušavaju da nadoknade ono što je propušteno. Odakle potiče ova potreba? Tokom poslednjih meseci trudnoće mališanovo telo je tesno sabijeno zidovima materice. Njemu je toplo i prijatno. Po rođenju beba dolazi u ogroman, nepoznat i hladan prostor. Ako se mama nalazi na metar udaljenosti, ona je za bebu nezamislivo daleko. Kompletno mališanovo biće žudi da ga mama uzme u ruke i da ga privije uz sebe. Njeni zagrljaji, kao i miris, otkucaji njenog srca i ritam disanja podsećaju ga na uživanje u stomaku i dete se umiri.
U životinjskom svetu mladunci mnogih sisara (na pimer majmuna) „putuju“ na mami, čvrsto se uhvativši  za njenu dlaku. I to je tako dok ne odrastu i ne nauče da se samostalno kreću. Poznati američki psihoterapeut i autor knjige „Kako odgajati srećno dete“, Žan Ledlof piše o „periodu nošenja“ u razvoju deteta koji postoji kod plemena koja su sačuvala vezu sa prirodom. „Period nošenja“ traje od rođenja mališana do momenta dok on ne počne da puzi. Sve to vreme njega nose na rukama, što predstavlja biološku normu i neophodno je detetu za njegov potpuni i kvalitetan razvoj.
U današnjem dobu, nije obavezno ceo dan držati mališana u rukama u doslovnom smislu reči, možete ga staviti u specijalnu nosiljku za decu (može i onu napravljenu od marame) i jednostavno ga nositi na sebi. Ruke su slobodne, možete da prošetate i čak da obavljate neke poslove, a za to vreme mališan uživa!
Nošenje dece je prihvaćeno praktično kod svih naroda. Na mnogim nacionalnim nošnjama je predviđen specijalni dodatak za nošenje deteta. Američki pedijatar Vilijam Serz smatra da je potpuno vreme nošenja deteta 18 meseci: devet meseci u maminom stomaku i devet meseci van njega. Tokom drugih devet meseci u nošenju deteta mogu da uzmu učešće  i drugi rođaci.

DOBRO ZA DETE

– Detetu je potrebno mamino prisustvo i fizički kontakt sa njom, njemu su potrebni zagrljaji, pažnja, njena ljubav.
– Dete koje majka nosi oseća ritam njenog hoda, na koje se naviklo tokom trudnoće, kao i njen srčani ritam, ritam disanja itd. Kod njega se formira poverenje u majku, vera u sigurnost i pouzdanost okruženja.
– U maminim rukama detetu se pojačava cirkulacija krvi, dolazi do stimulacije razvoja imuno, endokrinog, disajnog i nervnog sistema. Takvo dete se bolje razvija, raste i dobija na težini. Nošenje na rukama pomaže formiranju koordinacije pokreta, bržem uspostavljanju dnevnih bioritmova i razvoju sistema za ravnotežu.
– Mamini regulisani fiziološki ritmovi pomažu detetu da ono uspostavi svoje.
– Decu koju mame stalno maze i grle ređe boli stomak, manje ih muče grčevi (naročito ako ih mame doje).
– Kad je kod mame (na mami) beba ima mogućnost da vidi i čuje ono što je nedostupno njenoj pažnji kad je u krevecu. U isto vreme, mama mnogo više razgovara sa detetom ako ga nosi na sebi. Usled toga, detetov organizam prima stimulaciju u vidu različitih likova, događaja, predmeta, mirisa, zvukova. To podstiče mališanovu težnju za saznavanjem i njegov nervni sistem (najviše veliki mozak).
– Dete koje mnogo nose oseća ljubav okoline, shvata sebe kao punopravnog učesnika svih događaja.

UDOBNO ZA MAMU

– Mame koje  su bebu ranije šetale u kolicima, a zatim je prebacile u „kengur“ ili povez, kažu da je druga varijanta udobnija. Mama na fiziološkom nivou ima osećaj komfora i zadovoljstva, jer i žena takođe ima fiziološku potrebu da nosi mališana na rukama (mada je ona nije uvek svesna) i ona je konačno zadovoljava. Posle toga mama nerado stavlja čedo u kolica.
– Deca koju mame nose na sebi manje su hirovita, a usled toga i mama je bolje raspoložena i ima više snage.
– Majci je mnogo jednostavnije da mališana nosi na rukama dok je mali i relativno lak, nego da kasnije sluša plač čeda i beskrajne molbe da ga uzme na ruke (to već postaje teško). Mnoge mame udovoljavaju detetu  i one nose baš otežalo dete.
– Stalni kontakt sa mališanom pomaže buđenje materinskog instinkta i razvoj materinske intuicije, zahvaljujući kojoj je žena u stanju da oseća potrebe svog mališana i da ih zadovoljava.
– Ako ste se rano vratili na posao, onda će nošenje deteta u slobodno vreme  (vreme kada niste na poslu) ojačati vezu među vama.
Neke mame se plaše da će ispustiti mališana ili da će ga nepravilno držati u rukama. Žan Ledlof piše: „Ako se majka odnosi prema detetu kao prema nežnoj kristalnoj vazi, njemu će se i činiti da je takvo!“. U isto vreme, energičnija i slobodnija komunikacija sa vaše strane će mu dozvoliti da se oseća jačim, izdržljivijim, sposobnijim da se prilagodi svim uslovima i situacijama.