Temperament je skup urođenih crta koje određuju detetov pristup svetu, način na koji dete pristupa svom okruženju, na koji ga razume i reaguje na njega, a posebno se vidi u situacijama promene i stresa. Ove crte utiču na razvoj (jedinstvene) ličnosti deteta. One su relativno trajne i stabilne od rođenja. Nikada nisu loše ili dobre. Kada govorimo o temperamentu, obično mislimo na način reagovanja na situacije i događaje iz okoline, koje je karakteristicno za određenu osobu. Naravno, niko ne reaguje baš uvek na isti način, ali kod skoro svake osobe postoji određeni oblik ponašanja koji je prisutan u većini slučajeva. Važno je kako se zahtevi i očekivanja okoline poklapaju sa detetovim temperamentom.

     Neka deca su bučnija i nemirnija, nekima je stalo da se puno maze, neka su stidljiva, neka deca još kao bebe imaju urednije ritmove spavanja od druge dece… Roditelji verovatno različito reaguju na različitu decu. Kada roditelji razumeju detetov temperament, mogu da izbegnu da krive sebe za stvari koje su normalne za njihovo dete sa tim određenim temperamentom, da predvide stvari stvari/situacije koje su potencijalno problematične i teške za dete i da prepoznaju detetove snage i pozitivne osobine. U skladu sa temperamentom deteta mogu da modifikuju svoje roditeljske pristupe.

     Ne može se promeniti temperament deteta i tendencije u ponašanju koje iz njega proizilaze, ali se može pomoći detetu da se bolje nosi sa svojim impulsima, da se bolje prilagodi svojoj okolini na način koji je prihvatljiv za obe strane, a da roditelji budu manje frustrirani. Porodično okruženje i životna iskustva vode promeni.

     Ponašanje deteta na koje roditelj ima objektivne primedbe najcešce nije namerno ponašanje deteta, već ono nad kojim dete još nije uspostavilo kontrolu.

PRIMER: Razlika između tantruma (napad besa), koji je temperamentom određen (dete intenzivnih reakcija sa jakom voljom – reaguje na razočaranje, ne može da se kontroliše) i onog koji je nameran i manipulativan (naučeno ponašanje, ranije je uspevalo da oslabu roditeljsko odlučno “ne” i da dovede do cilja), izgledaju isto, ali uzroci reakcija deteta nisu isti, pa, prema tome, ni reakcije na ove dve situacije ne treba da su iste.

     Važno je da su reakcije dosledne i rezultat razumevanja. Disciplinovanje znači pomoć detetu da razvije samokontrolu i osećaj za granice, da iskusi posledice svog ponašanja i nauči na svojim greškama. Disciplina ne znači kažnjavanje ili konflikt između roditelja i deteta.

     Ni jedan temperament nije idealan za svaku situaciju, svaki temperament detetu daje jedinstvene snage i opasnosti. Roditelji ce hvaliti dete za crte koje kod deteta procenjuju da su pozitivne, a te iste crte, takođe, mogu biti izvor brige u drugim situacijama. Na primer, dete koje je pozitivnog raspoloženja će biti veselo i radovati se drugoj deci, ali u naporu da bude prijateljski nastrojeno možda neće umeti da se postavi i izbori za svoje potrebe. Drugo dete će možda lako prihvatati nove aktivnosti, ali roditelji se mogu brinuti oko detetove procene kada je u situaciji da ga nude da učestvuje u nečemu što može biti opasno.

CRTE TEMPERAMENTA

Glavne dimenzije temperamenta koje doprinose stilu ponašanja deteta:

     Aktivnost se odnosi na detetovu motornu aktivnost, koliko se kreće i koliko je aktivno. Dete koje je energično, istražuje okolinu, aktivno je čak i u dosadnim uslovima, s druge strane, nemirno je, impulsivno i lako gubi pažnju. Potrebno mu je skrenuti pažnju, omogućiti uslove da svoju energiju troši na bezbedan način.

Aktivnim bebama je teško promeniti pelene, dok su druga deca zadovoljna da samo sede mirno i posmatraju.

Dete koje ima nizak nivo aktiviteta često opažaju kao lenjo jer je sporo i često deluje pospano. Važno je dozvoliti mu da radi u svom ritmu i ne kritikovati ga. Pozitivno je što ne prekida aktivnosti na male, nedovršene celine, već održava pažnju.

     Prilaženje/povlačenje je detetova karakteristična prva reakcija na nepoznate ljude i nove situacije. Neka deca mogu biti zainteresovana da se pridruže aktivnostima, dok su druga povučenija i odbijaju da učestvuju u aktivnostima. Dete koje prilazi, rado prihvata nove situacije i ljude. Oprezno dete odbacuje nove ljude, situacije ili hranu. Stidljivo je, zavisno, sporo se adaptira na promenu. Potrebno mu je postepeno uvoditi nove stvari i pričati. S druge strane, manje će biti impulsivno u adolescenciji.

     Upornost je tendencija deteta da ostane uz zadatak dok ga ne završi, strpljivost, čak i ako je prekidano i nailazi na prepreke. Isto tako i tvrdoglavost, nesposobnost odustajanja, nesposobnost da sačeka dok mu roditelj ne zadovolji potrebe.

     Raspoloženje je tendencija deteta da na situacije u životu reaguje pretežno na pozitivan ili negativan način. Dete koje uglavnom reaguje negativno, neće se pretvoriti u uvek razdragano, ali roditelji mogu da nauče da cene njegovu iskrenost, analitičnost i ozbiljnost. U suprotnom, dete je konstantno ljubazno i treba mu podrška da izrazi svoje potrebe i mišljenje.

     Distraktibilnost (nivo koncentrisanosti i obraćanja pažnje kada nije posebno zainteresovano). Distraktibilno dete je lako odvratiti i skrenuti mu pažnju od neželjene aktivnosti, ali teško je  zadržati ga na željenoj. Zadaci treba da su jednostavni, objašnjenja jasna i kratka, stvari koje odvraćaju pažnju treba otkloniti. Koristiti tehnike komunikacije: ponavljati detetu, imati kontakt očima, obraćati mu se imenom da se dobije njegova pažnja, hvaliti za obavljeno.

     Intenzivnost (koliko je dete bučno), ako je intenzivno, više viče nego što govori, emocije ispoljava u ekstremima, potrebno mu je posvetiti više pažnje. Suprotnost je dete koje se povuče i zaćuti kada je uznemireno.

     Regularnost (predvidljivost bioloških funkicja, kao što su apetit i spavanje). Pozitivno kod iregularnosti je što ga promene ne remete, ali ima nepredvidljive šablone jedenja, spavanja, fizioloških potreba. Uvesti ritam – da sedi za stolom ili odlazi u krevet u određeno vreme, a da se ne tera da zaista jede ili spava. Za dete su raspored i rutina veoma važni.

     Senzorni prag (koliko je dete osetljivo na fizičke stimulacije: dodir, ukus, miris, zvuk, svetlo). Dete ima snažnu, neodložnu i intenzivnu reakciju na svoja osećanja i osećanja drugih. Takođe ima razvijen osećaj za ukus, miris, zvuk. Lako će ga uznemiri jak miris, jaka svetlost, glasna muzika.

     Adaptibilnost (koliko se lako ili teško dete prilagođava na promene, kao što je npr. promena aktivnosti, vrtić…). Potrebna je konzistentna i predvidljiva dnevna rutina. Pozitivno, za dete koje se sporo prilagođava, jeste to da je manje pod uticajem vršnjaka i teže će uleteti u opasne situacije.

     Roditelji uče i rastu zajedno sa svojim detetom. Njihov temperament može biti isti ili različit od temperamenta njihovog deteta. Ali, razumevanje temperamenta deteta može pomoći roditeljima da uspostave pozitivne mehanizme interakcije.