PROZOR DEČJIH OSEĆANJA

Šta se krije iza problematičnog ponašanja kod dece?

Niko nije savršen. U nekom periodu detinjstva bar ste nekad nešto slagali ili se nečim poslužili, što nije bilo vaše. Verovatno ste imali rečnik od koga se vašim roditeljima “dizala kosa na glavi”. Pa, ipak, sve je ispalo dobro. Za većinu dece je to tako.

Jedan od najvećih izazova za roditelje predstavlja rešavanje problema u ponašanju njihove dece. Za razliku od drugih poteškoća na koje roditelji nailaze tokom odrastanja deteta, ovde rešenja nisu uvek očigledna i jednostavna.

Mnogi problemi u ponašanju su deo odrastanja. Jako je važno da roditelji najpre pokušaju da razumeju promene kroz koje svako dete prolazi tokom svake faze u svom razvoju. Trebali bi prvo odrediti koja ponašanja su poželjna, a koja su neprihvatljiva, uvek uzimajući u obzir uzrast i stepen razvoja deteta. Pravila, koja određujemo deci, moraju se menjati u skladu sa uzrastom deteta.

Loše ponašanje znači da deca još uvek uče razliku između dobrog i lošeg. Neadekvatno ponašanje treba obeshrabriti, ali ne preterano, jer se problem može pogoršati. Deca testiraju granice i traže nove načine komunikacije. Ukoliko detetu samo date smernice ka poželjnom ponašanju, osećaće se sigurnim i voljenim u jednom stabilnom i podržavajućem okruženju.

AGRESIJA

Za malu decu nije tipično da kontrolišu svoja osećanja, te je agresija najčešći oblik neprihvatljivog ponašanja kod dece. Agresija kod dece je povezana sa utvrđivanjem jasne razlike između „ja“ i „ne ja“. Prva ispoljavanja agresije se javljaju kod dece oko 12. meseca života, i to u obliku psihomotornog rasterećenja sa heteroagresivnim obeležjima (lupanje nogama, bacanje stvari, udaranje osoba oko sebe) ili autoagresivnim obeležjima (griženje, štipanje, lupanje glavom o ormar ili pod). Oba ova vida agresivnosti su normalna i razvojno očekivana. U drugoj godini života nastupi besa češće se javljaju prilikom uspostavljanja telesnih funkcija (navikavanje na čistoću). U četvrtoj godini agresivno ponašanje se najčešće javlja zbog društvenih teškoća i neslaganja sa drugovima, a dete počinje najviše da se ljuti kada je sprečeno u svojim planovima, interesovanjima i zadovoljstvima. Dete nema sposobnost da se uspešno bori sa okolinom koja ga čini nezadovoljnim i ne zna kako da se izbori sa osećanjima koja su u njemu probuđena delovanjem okoline, koja provocira agresivnost. Ako udara, ono to čini zato što ne zna ništa bolje. Agresivno ponašanje se javlja jer dete nije u stanju da svoja prava osećanja saopšti na neki drugi način. Agresivno ponašanje nije direktan izraz besa, nego pre izbacivanje pravih osećanja. Ako dete ne zna da ih adekvatno izrazi, javiće se ponašanje koje nije prihvatljivo – agresivno.

LAGANJE

Za decu je obično teško da razluče šta je stvarno, a šta “kobajagi”. Za dete u ranom detinjstvu savršeno je normalno da izmišlja priče. Granica između laži, mašte i pamćenja je kod dece veoma tanana. Dečije shvatanje laži i iskrenosti se menja sa uzrastom. Između treće i četvrte godine dete ne ume još uvek svesno da prećuti istinu. Mašta i stvarnost se prepliću. Već u petoj, šestoj godini deca su u stanju da naprave razliku između realnosti i fantazije. Između pete i sedme će naučiti da lažu iz ljubaznosti ili iz straha od kazne. Ove laži nisu smišljene unapred, planski, niti bi dete umelo da objasni zašto ih govori. Tek od osme godine, dete postaje sposobno za laž, sličnu lažima odraslih.

KRAĐE

U predškolskom periodu nije neuobičajeno da dete uzme stvari koje nisu njegove. Dete se na tom uzrastu nalazi u razvojnoj fazi egocentrizma i misli da svet postoji zbog njega i da se sve može uzeti i koristiti. Kad vidi nešto što mu se sviđa, to i uzme. Dete mlađe od šest godina je još uvek moralno nezrelo i ne shvata da je nedopustivo uzimanje tuđih stvari. Deca u tom uzrastu nemaju razvijen osećaj svojine. Oni tek treba da nauče šta znači imati nešto samo svoje, šta je to posedovanje i imovina. Negde u šestoj godini moguće je na dete uticati da stiče bolju kontrolu nad sobom, čak i kada je situacija provokativna.

UPOTREBA NEPOŽELJNIH REČI, ODBIJANJA I NEGIRANJA

Tokom usvajanja, razvijanja i bogaćenja svog vokabulara, dete prolazi kroz nekoliko faza upotrebe nepoželjnih reči, odbijanja i negiranja u zavisnosti od svog uzrasta.

Prva faza se javlja između prve i druge godine života deteta. Negiranje je pojava tipična za jednogodišnjake i u pitanju je sasvim prirodna i razvojno očekivana pojava iskazivanja samostalnosti. Pošto dete još uvek nije vešto u verbalnom izražavanju na tom uzrastu, nema psovki i nepoželjnih reči, ali se javljaju neverbalni oblici odbijanja.

U sledećoj fazi (između druge i treće godine) dete počinje da govori nepožejne reči da bi proverilo reakcije ili testiralo granice izdržljivosti odraslih. Kada počne da govori psovke, dete ne zna šta one znače. Psovku je čulo negde na ulici i prihvatilo je kao način govora odraslih. Kada dete prvi put opsuje, nemojte da pređete preko toga kao da niste čuli ili da reagujete smehom, već mu na njemu razumljiv način objasnite značenje tih reči i zašto nisu prihvatljive u vašem okruženju.

Treća faza se javlja između treće i četvrte godine. Tada dete najčešće odbija da nešto izvrši ili odlaže sa ispunjenjem vaših zahteva. Deci s vremena na vreme treba dati nova i dodatna objašnjenja, čak i za one aktivnosti koje je radilo dok je bilo sasvim malo. Na ovom uzrastu mu je potrebno da zna zašto je važno da nešto uradi i zašto je važno da to uradi u određenom vremenskom roku.

TVRDOGLAVOST

Dete već od svoje prve godine počinje da insistira na svojoj samostalnosti. Ono nastoji da sve radi samo, bez pomoći odraslih. To često, usled nedostatka vremena ili zbog poštovanja higijenskih navika, izaziva povratnu nervozu kod odraslih, a ova nervoza izaziva tvrdoglavost kod dece. Roditelji ponekad žele da slome dečiju tvrdoglavost, što opet izaziva negodovanje kod deteta. Jasno je da roditeljima nije lako da se naviknu na pomisao da njihovom čedu više nije potrebna njihova neprestana pomoć. Ali, radeći sve umesto deteta, odrasli guše njegovu želju za samostalnošću. Na primer, ukoliko dete pokušava nešto da uradi samostalno i očekuje malu pomoć u nečemu, a roditelj, pak, razmišlja na svoj način “Bolje je da to sam uradim, jer će inače sve da se umaže ili će čak i nešto da slomi”, on se time suprotstavlja detetovoj razvojnoj potrebi za samostalnošću. Ako se to ne uzme u obzir, dete se neće naučiti uobičajenim životnim postupcima.

Mala deca često ne zapažaju svoju grešku u ponašanju i kako postupaju prema drugome, zato im treba na sve ukazivati. Mnoge socijalne i emocionalne greške zahtevaju našu trenutnu reakciju. Deca nisu rođena sa zacrtanim odgovarajućim socijalnim i emocionalnim ponašanjem. Ona ga uče kroz modele, odnosno, kroz nas i mi im pomažemo pri identifikovanju sopstvenih osećanja. Zadatak odraslog je da detetu pomogne da nađe prihvatljive alternative svom neprihvatljivom ponašanju.