DISCIPLINOVANJE ILI KAŽNJAVANJE?
Jedan od vrlo važnih zadataka roditelja je da kod deteta izgradi jak osećaj samopoštovanja. Dečije samopoštovanje je neposredno povezano sa time da li ćete izabrati da decu kažnjavate ili disciplinujete.
Disciplinovanje dece podrazumeva proces usmeravanja dece da sami preuzmu kontrolu nad svojim ponašanjem. Deca koja se disciplinuju osećaju se zadovoljna sobom, uče da kontrolišu svoje ponašanje, postaju sve više nezavisna, počinju da dovode u vezu svoje potrebe sa potrebama drugih ljudi.
Kažnjavanje je nametanje kazne deci kada oni ne poštuju pravila ponašanja. Deca koja se kažnjavaju razvijaju loš pojam o sebi, ne razvijaju unutrašnju kontrolu nad svojim ponašanjem, sakrivaju svoje greške.
Predložiću nekoliko metoda disciplinovanja koje usmeravaju decu ka sticanju pozitivne slike o sebi.
– Orijentišite se na ponašanje deteta, a ne na ličnost deteta, jer tada dečije samopoštovanje ostaje netaknuto.
Na primer, ukoliko dete baci neki predmet, onda je problem bacanje tog predmeta, a ne detetovo celokupno ponašanje
Ukoliko vaše dete udari drugo dete kažite „Ne mogu da dopustim da udariš Maju“, a ne „Nisi dobar, ne udaraj drugu decu“.
Ukoliko vaše dete psuje prekorite ga rečima „To je ružna reč, nemoj da je upotrebljavaš“, a ne „Ti nisi dobar zato što psuješ“.
– Razgovarajte sa detetom
„Razgovarati“ sa detetom ne znači da samo vi pričate. Razgovarajte naizmenično da biste spoznali da li je dete svesno svog neprimerenog ponašanja. Dete možda neće biti u stanju da vam kaže zašto se neadekvatno ponašalo u određenoj situaciji, ali razgovarajući sa detetom o njegovom ponašanju moći ćete bolje da sagledate kako se dete osećalo u datoj situaciji. Neadekvatno ponašanje dece je često rezultat njihovih emocija koje oni nisu u stanju da verbalno izraze. Da biste shvatili detetovo ponašanje u određenoj situaciji, ohrabrite dete da priča o tome kako se oseća, a ne o tome šta je uradilo.
Jedina stvar na koju morate obratiti pažnju je da ne podstičite decu da izražavaju osećanja koja nisu realna. Često se može čuti da odrasli kaže: „Milena kaži Tomi da ti je žao što si ga gurnula niz tobogan“.
Milena možda neće osećati da joj je žao, što je savršeno normalno. Ukoliko insistirate da dete izrazi žalost, kada to ne oseća, upućujete mu poruku da je u redu da ne govori istinu i da ukoliko se ponaša loše treba samo da kaže „Žao mi je“ i sve će biti u redu!
– Prihvatite negativna osećanja svog deteta
Deca su uglavnom spremna da kažu odraslima kada su ljuta, tužna i nesrećna, kao i kada se osećaju srećna i voljena. Odrasli, koji su uvek spremni da prihvate zagrljaje i poljupce od dece, nerado prihvataju dečije osećanje besa, tuge i nesreće. Međutim, ni malo nije zdravo da deca „suzbiju“(zatvore u sebe) svoja osećanja. Prihvatite negativna osećanja svog deteta i pomozite mu da reši problem
Na primer, recite „Žao mi je što se tako osecaš, volim te mnogo!”, “Šta nameravaš da uciniš u vezi toga?“ ili „Šta misliš da treba zajedno da uradimo u vezi toga?“
– Slušajte svoje dete
Često se dešava da roditelj u žurbi i gužvi ne obrati dovoljno pažnju na potrebe svog deteta. Pošto su deca izuzetno egocentrična, ona se ponašaju na određeni, često neprimereni način da bi skrenuli pažnju na sebe. Oni se ponašaju na način, na koji se nadaju da ce uticati na odrasle da obrate pažnju na njih. Slušanjem dece postaćete svesni ciljeva dečijeg ponašanja.
Svako ponašanje deteta ima svoje posledice. Neke posledice su željene, a druge nisu. Neželjene posledice dečijeg ponašanja mogu biti da dete dira peć i opeče ruku, skače po sobi i udari se, pretrčava ulicu i nastrada ….
Da bi zaštitili decu od neželjenih posledica dečijeg ponašanja, moramo uvesti disciplinske mere.
Disciplinske mere pomažu detetu da shvati da je njegovo ponašanje opasno ili antisocijalno.
Izabrane disciplinske mere moraju biti u skladu sa uzrastom deteta i oblikom njegovog ponašanja. Na primer: ako dete prospe mleko po stolu, disciplinska mera bi bila da ga sam obriše krpom ili sunđerom i sačeka da mu sipate novu cašu mleka.
Disciplinsku meru detetu kažite odlučnim, ali ne glasnim tonom govora. Ljutnju iskažite na isti način na koji biste želeli da i dete iskaže svoju ljutnju. Koristite «Ja» poruke ( «Ja ne volim kada …», umesto «Ti me ljutiš») Kažite detetu, koja je disciplinska mera za neadekvatno ponašanje, ućinite to i zaboravite incident. Na primer, pretpostavimo da je dete iscepalo knjigu. Kažite: «Ljuti me kada su knjige iscepane», ili «Ne volim kada su knjige iscepane», a ne «Ti si loše dete zato što si iscepao knjigu» ili «Ljutiš me kada cepaš knjigu ». Motivišite dete da vam pomogne da zajedno zalepite knjigu i kažite mu da mora nešto drugo da se igra, podalje od knjiga. Pomozite detetu u izboru nove aktivnosti. Ukoliko vaše dete želi kasnije ponovo da čita knjige, porazgovarajte sa njim o pravilima čitanja knjiga.
Važno je da odvojite namerno i nepoželjno ponašanje od slučajnog, zato što je cilj takvog ponašanja različit. Pomozite deci da razumeju i očekuju odgovarajuće disciplinske mere za svoje ponašanje.
Da bi deca povezala svoje neodgovarajuće ponašanje sa pripadajućim disciplinskim merama, potrudite se da disciplinske mere neposredno slede neodgovarajuće ponašanje.
Ukoliko neodgovarajuće ponašanje vašeg deteta opstaje, iako ste dosledno primenjivali disciplinske mere, potrebno je da ocenite sredinu i vaše lično ponašanje. Ima li nešto u detetovoj sredini što ga ohrabruje da se neprimereno ponaša. Na primer: dugacka otvorena soba podstiče decu na trčanje. Rešenje je da jednostavno da preprečite otvoreni prostor nekim komadom nameštaja.
Ponekad će promena rasporeda dnevnih aktivnosti eliminisati nepoželjno ponašanje. Na primer: ako isplanirate relaksirajuće aktivnosti pre ručka, kao što je slušanje muzike ili pevanje pesmica, to će smiriti decu koja su nervozna kada su umorna ili gladna.
Možete imati nerealna očekivanja u vezi ponašanja vaše dece. Na primer, nerealno je očekivati da trogodišnjak sedi mirno dvadeset minuta u većoj grupnoj aktivnosti. Normalno je da vam dvogodišnje dete kaže «ne», a četvorogodišnjak počne da govori «ružne reci».
